Bilo je izuzetno teško naterati me da odem prvi put u Bar. Stalno su mi pred očima iskrsavale one sepija fotografije iz čuvene knjige o pruzi Beograd-Bar, čudu tehnike nakon Drugog svetskog rata, koju je kao po partijskoj obavezi imala svaka kuća u Srbiji. Danas je to ista ona knjiga koja služi kao podmetač, podupirač, presa ili ćete je naći u gotovo svim starinarnicama u gradu.
Međutim, grdno sam pogrešila i evo već posle samo dve godine letovanja na tom potezu jadranske rivijere kao dete se radujem i željno iščekujem momenat kada ćemo ići ponovo.
Početak nezaboravne avanture nazire se još u vozu, koji putuje pomenutom prugom, u čiju infrastrukturu nije ljudski uloženo poslednjih ... od kako je izgrađena, red vožnje nije ispoštovan već nekoliko decenija, a šta vas sve može zadesiti na ovom putu, ne možete ni da pretpostavite!
Izvesno je da ćete od Beograda do Rakovice putovati oko sat i po vremena, a ukoliko do Bara ne stignete za trinaest, sasvim je sigurno da ćete doklackati za petnaest sati vožnje. Povraćaj novca zbog višesatnog kašnjenja nema potrebe da tražite, jer vam je uračunat još u Beogradu u cenu karte sa popustom.
Zato, samo lagano, bez nervoze, ponesite sva tri obroka, plus još jedan za nekog neiskusnog putnika namernika, kao i : dve flaše vode, jastuče, jaknu, pomoćni pribor za preživljavanje i Sto godina samoće Gabrijela Garsije.
Nakon što pročitate knjigu, vrlo je verovatno da ćete se sprijateljiti, pobratimiti ili okumiti sa nekim Podgoričanom, dogovoriti robnu razmenu sa Erom, naći probni posao za komšijnog malog čim se gazda vrati sa letovanja ili upoznati neke strance u uzaludnoj nadi da ćete zahvaljujući sendviču, nekoliko saveta i ponuđenom jednom noćenju u svojim “dvorima” privaliti već sledeće godine na skromni odmor u belome svetu.
Na konačnu destinaciju stižemo iscrpljeni, prljavi i veoma zadovoljni postignutim uspesima u gluvo doba noći, taman na vreme da nas odere prvi taksista koji će se prihvatiti da ponese baš onu torbu sa zalihom lanč paketa.
Krećemo put smeštaja. Nama, srećom, ova stavka nije problem, budući da moj “sapatnik” ima dole vikendicu. I sve bi to bilo krasno da, kada pogledate na desnu stranu od Bara, ne postoji jedno visoko brdo ispod kojeg se prostire Šušanj. E pa, baš tu, negde pri vrhu brda, u poslednjim raštrkanim tragovima civilizacije, nalazi se ova ušuškana zidana građevina, što i nije tako loše, ukoliko uživate u društvu divljih životinja, istraživanju novih vrsta tvrdokrilih insekata i želite da se budite sa osećajem malih bogova u nožnim prstima dok vam se čitav jedan grad razleže pod tabanima.
Bar i okolina je fantastična destinacija za sve koji ne vole da plaćaju ležaljke na plaži.
Sama gradska plaža, koja nije preterano interesantna, je toliko dugačka da i uz najbolju volju nema dovoljno registrovanih ugostitelja koji bi preplavili ovaj prostor plažnim barovima i hamburgernicama.
Međutim, kada krenemo od Bara, preko Šušnja ka Sutomoru, nailazimo na niz fantastičnih divljih ili uređenih plaža koje mogu zadovoljiti želje i najzahtevnijih avanturista.
Prva u nizu je Žukotrlica, plaža u Šušnju, koju od magistrale odvajaju drvoredi borova. Idealna je za porodice sa malom decom, zbog ravnomernih partija sunčanih delova i hlada, blizine prodavnica, restorana, toaleta i smeštaja. Ovu plažu, svi motorizovani turisti, kao i ljudi slobodnog duha, kojima nije teško da šipče pešice, sve u cilju pronalaska idealne uvale, uglavnom preskaču.
Odlazak na ostale udaljene plaže podrazumeva nošenje zaliha hrane i vode, s obzirom na to da se već kod Žukotrlice, na izlazu iz Šušnja završava poslednji niz dućana.
Dalje niz put stižemo i do čuvenih „kadica“. Ovo je potpuno divlja plaža, oivičena kamenjarom, na kojoj su veće stene erodirale tako da u pojedinim delovima prave prirodne kadice, idealne za brčkanje i praćakanje po vrelom letnjem danu. Mana plaže jeste ta što nema nigde hlada , tako da je nošenje suncobrana preporučljivo, ukoliko ne želite da se vratite sa opekotinama trećeg stepena i grozomornom sunčanicom.
Plaža izbija na otvoreno more, tako da je u danima kada su talasi i morske struje jake kupanje gotovo nemoguće, jer sam ulazak u vodu preti da vas olupa baš o te fantastične stene koje čine ovu plažu posebnom.
Prolazeći prvu krivinu posle kadica, stižemo u Črvanj. Visoko u planini pogled nam zastaje pred crvenim odronima, koji se protežu svom širinom, praćeni bakarnim tlom, sve do obale gde pregršt rumenih oblutaka uranja u tirkizno more. Ova plaža, naravno, nosi naziv Crvena i već dugi niz godina je stecište mlade andergraund ekipe, koja na njoj uz elektronske zvuke provodi čitave dane, noći i dočekuje zore.
Za nju je vezana legenda po kojoj su se na strmoj litici iznad plaže skupljale morske nimfe Nereide i češljale kose koralnim češljevima. Njihov smeh i pesma čuli su se nadaleko, ali o njima se nije smelo pričati, jer bi ljudi ubrzo nakon toga postajali nemi.
Za našeg boravka, niko nije onemeo, legenda se vratila u istoriju, a nakon okrepljenja Coca-Colom u pozamašnom baru ove plaže, uronivši stopala u crveni šljunak i glavu u plavičasto more nastavljamo da tabanamo ka Sutomoru.
Negde kod samog „predgrađa“ Sutomora, u oblasti zvanoj Špic, nalazi se Rt Ratac duž kojeg se prostire čarobni šumarak, čije je tlo prekriveno tepihom osušenih borovih iglica, temperatura za nekoliko stepeni niža nego bilo gde u okolini, a vazduh odiše svežinom.
S obzirom na to da smo do ove destinacije došli pešice iz Bara, vođeni priobalnom ivicom iza mestimično olupanih bankina magistrale, ulazak u treperavo obilje hlada bio je intenzivan doživljaj za gotovo sva čula. Nozdrve nam je omađijao rezak miris borovine, oči su, obnevidele od prelaza sa jakog sunca u senku hlada, počele da se privikavaju na novo prelamanje svetlosti i zagasite boje, a stopala su nam, iako u papučama, nežno zagolicale položene borove iglice izvijajući se uzurpirane težinom naših umornih koraka.
Magistralni obod ovog rta predstavlja vrlo često svratište istrošenim vozačima autobusa na popodnevnu dremku.
Zalazeći dublje u šumu, na sam val od mora nailazimo na ruševine benediktanskog samostana Ratac, koji je u vreme svog postojanja i rada bio kulturni centar Bara i Paštrovića. Prvi put se pominje 1247. godine, ali je najverovatnije postojao i ranije. Češći zapisi o njemu javljaju se tokom XIV veka u Dubrovačkom arhivu. Smatra se da je napušten posle jedne turske pljačke 1532 godine, a razoren 1571. godine.
Danas, na ostacima ovog manastira, hrišćanski vernici vrše bogosluženja u dane važnih verskih praznika.
Interesantan kontrast ovom svetom mestu daju uvale sa leve i desne strane rta, gde se nalaze dve fantastične nudističke plaže. Na obema plažama prigrlila nas je vrlo razdragana i rasterećena komuna goluždravih hedonista, a jedina razlika između ovih plaža jeste ta što su na jednoj od njih stacionirani uglavnom pripadnici gej populacije. Lepota plaža pored kristalno čistog mora je u tome što ljudi lako sklapaju poznanstva, neretko prijateljstva, poker se može igrati samo u oblačenje, a gotovo sam sigurna da će nas i ove godine sačekati garava poznata lica na još jedan revanš u yamb-u.
Vratimo se sada slani, mokri i osunčani u gradsku vrevu Bara. Ovaj lučki grad od preko 13 hiljada stanovnika, poznat je po svojoj multietničnosti. Kulturno-istorijsko bogatstvo Bara čini pre svega Stari grad koji se pominje još u 9 veku, zatim dvorac Kralja Nikole , tvrđava Haj-Nehaj, kao i brojne druge crkve, manastiri i ruševine.
Simbol grada je i stara maslina, izrasla na samom ulazu u grad koja, iako navršivši više od 2000 godina, još uvek daje zdrave uljane plodove. Značajan prirodni azil je i obližnje Skadarsko jezero sa jednim od najvećih rezervata ptica.
Ovo je nešto što ćete prvo čuti i vrlo lako pronaći čim stignete u grad, međutim podatak koji nemate u turističkim vodičima je taj da Bar kao jedna od najvećih luka na Jadranu kroz vreme imala dosta svojih prednosti. Neke od njih bile su edukacija i emancipacija omladine, gde se čitav niz subkultura razvio zahvaljujući inovacijama koje su stizale vruće sa prekooekanskih brodova i činile odrastanje mladih Barana u eri bez interneta i skupim telekomunikacionim sistemima izuzetno naprednim. Tako su se kroz godine kreirali različiti alternativni trendovi od prvih rastamana, repera, hard core-vaca i rokera sve do današnjih sledbenika različitih vrsta elektronskog zvuka. Sa tim u vezi nisu zaostajali ni u ugostiteljskim objektima koji su propagirali ovakva, sada već kultna dešavanja, te nije isključeno da ćete vrlo lako nabasati na naobaveznu svirku u lokalnom baru gde ćete uz nekoliko piva i par dobrih akorda uploviti u jedan potpuno novi svet ove luke.
Svi Barani su dobro obučeni, a tajna njihove nekomercijalne garderobe ne leži u kineskoj ili buvljoj pijaci, već bogato opremljenom i jednom od najvećih second-hand šopova na Balkanu. Ova prodavnica nalazi se u prostorijama hangara tik uz Luku i u njoj možete naći sijaset neophodnih i bespotrebnih kvalitetnih odevnih predmeta koji pristižu brodovima u gigantskim kontejnerima sa sve četiri strane sveta.
U ovoj riznici unikata za svega desetak eura možete obnoviti zalihe letnjih majica, a ukoliko ste rešeni da potrošite malo više, vrlo lako i za malo para zamenićete i čitavu sezonsku garderobu.
Svrsishodnost magistralnog puta Crne gore ogleda se u tome što se možete uputiti bilo gde čak i ako nemate automobil ili novce za autobusku kartu. Vožnja autostopom ulazeći na mala vrata polako ,ali sigurno poprima okvire sastavnog dela nacionalnog turizma, gde u bilo koje doba dana ili noći imate prilike da zaustavite nekog ležernog vozača i vrlo brzo stignete kuda ste se zaputili. U tom duhu, vožnjom autostopom do jedne od najlepših destinacija crnogorskog primorja završiću ovo putešestvije.
Bilo nas je četvoro. U podne, na samom vrhuncu letnje žege zapucasmo ka naselju Kruče, skromnoj uvali koja se nalazi na potezu od Bara ka Ulcinju između Valdanosa i Utjehe. Tek što smo “bacili prst”, zaustavi se dobri Samarićanin koji nas je, budući da je bio sam u kolima i išao južnije od naših koordinata, svo četvoro prevezao do tačnog odredišta. Istovareni u Kruču spuštamo se “do pola” betoniranom, a zatim strmom “kozjom” stazom ka plaži.
Zadivljeno posmatram sizifovskim krčenjem obuzdavanu prirodu oko sebe prolazeći kroz čitave tunele zelenila.
Izranjamo iz prašume, podupirući se o obronke sklepanog plažnog bara gde kao davljenici hvatamo usoljeni vazduh jedne od najlepših plaža Montenegra.
Ushićena zastajem pred lepotom belih oblutaka, bistrog mora puštajući da mi vetrić, što sa pučine donosi pesmu delfina, nežno ćarlija niz obraze.
Ova simfonija prirode prostire se na izuzetno trusnom području. Na samom grebenu zaliva nalaze se ruševine grada koje se pominju u nekim venecijanskim istorijskim dokumentima pod nazivom “Dolcigno Vecchio” što u prevodu znači Stari Ulcinj. Verovalo se da je između dva grebena u zalivu bio lociran antički Ulcinj (Olcium) koji je, razoren jednim od mnogobrojnih zemljotresa, na kraju potonuo. Kasnijim arheološkim istraživanjima je utvrđeno da se na ovom mestu u antičko doba zapravio nalazila signalna stanica, a u srednjem veku tvrđava koja je služila kao osmatračnica.
Ljudi stare i zaboravljaju, međutim, na samom rubu grebena, 6 do 7 metara pod vodom i danas ruševine drevnih vremena stoje prkoseći zubu vremena. Zahvaljujući njima, nebrojenim podvodnim pećinama i bogatom morskom faunom ovo mesto predstavlja pravo grotlo šarenolikog obilja za sve ljubitelje ronjenja.
O besprekornoj čistoti mora svedoče i kao grozdovi načičkane kolonije morskih ježeva nastanjene na razuđenim hridima uvale.
Mir ove, turistima nezagađene plaže, nije dovoljno prepričati, već treba doživeti.
Baš ovde u oazi mira, iscrpljene pešačenjem i zapljuskivane talasima, sagorele od isijavanja asvalta, bacane kroz vreme do “nekada davno” i nazad, omamljene mirisom rastinja i ždrela usahlog od gorčine joda ostavljam vas da sanjarite o nekim novim, samo vama posebnim pustolovinama.
A mi ćemo, neumorni, nastaviti dalje… da zajedno sa suncem ponovo zaronimo u vreli pesak Ade Bojane...
Početak nezaboravne avanture nazire se još u vozu, koji putuje pomenutom prugom, u čiju infrastrukturu nije ljudski uloženo poslednjih ... od kako je izgrađena, red vožnje nije ispoštovan već nekoliko decenija, a šta vas sve može zadesiti na ovom putu, ne možete ni da pretpostavite!
Izvesno je da ćete od Beograda do Rakovice putovati oko sat i po vremena, a ukoliko do Bara ne stignete za trinaest, sasvim je sigurno da ćete doklackati za petnaest sati vožnje. Povraćaj novca zbog višesatnog kašnjenja nema potrebe da tražite, jer vam je uračunat još u Beogradu u cenu karte sa popustom.
Zato, samo lagano, bez nervoze, ponesite sva tri obroka, plus još jedan za nekog neiskusnog putnika namernika, kao i : dve flaše vode, jastuče, jaknu, pomoćni pribor za preživljavanje i Sto godina samoće Gabrijela Garsije.
Nakon što pročitate knjigu, vrlo je verovatno da ćete se sprijateljiti, pobratimiti ili okumiti sa nekim Podgoričanom, dogovoriti robnu razmenu sa Erom, naći probni posao za komšijnog malog čim se gazda vrati sa letovanja ili upoznati neke strance u uzaludnoj nadi da ćete zahvaljujući sendviču, nekoliko saveta i ponuđenom jednom noćenju u svojim “dvorima” privaliti već sledeće godine na skromni odmor u belome svetu.
Na konačnu destinaciju stižemo iscrpljeni, prljavi i veoma zadovoljni postignutim uspesima u gluvo doba noći, taman na vreme da nas odere prvi taksista koji će se prihvatiti da ponese baš onu torbu sa zalihom lanč paketa.
Krećemo put smeštaja. Nama, srećom, ova stavka nije problem, budući da moj “sapatnik” ima dole vikendicu. I sve bi to bilo krasno da, kada pogledate na desnu stranu od Bara, ne postoji jedno visoko brdo ispod kojeg se prostire Šušanj. E pa, baš tu, negde pri vrhu brda, u poslednjim raštrkanim tragovima civilizacije, nalazi se ova ušuškana zidana građevina, što i nije tako loše, ukoliko uživate u društvu divljih životinja, istraživanju novih vrsta tvrdokrilih insekata i želite da se budite sa osećajem malih bogova u nožnim prstima dok vam se čitav jedan grad razleže pod tabanima.
Bar i okolina je fantastična destinacija za sve koji ne vole da plaćaju ležaljke na plaži.
Sama gradska plaža, koja nije preterano interesantna, je toliko dugačka da i uz najbolju volju nema dovoljno registrovanih ugostitelja koji bi preplavili ovaj prostor plažnim barovima i hamburgernicama.
Međutim, kada krenemo od Bara, preko Šušnja ka Sutomoru, nailazimo na niz fantastičnih divljih ili uređenih plaža koje mogu zadovoljiti želje i najzahtevnijih avanturista.
Prva u nizu je Žukotrlica, plaža u Šušnju, koju od magistrale odvajaju drvoredi borova. Idealna je za porodice sa malom decom, zbog ravnomernih partija sunčanih delova i hlada, blizine prodavnica, restorana, toaleta i smeštaja. Ovu plažu, svi motorizovani turisti, kao i ljudi slobodnog duha, kojima nije teško da šipče pešice, sve u cilju pronalaska idealne uvale, uglavnom preskaču.
Odlazak na ostale udaljene plaže podrazumeva nošenje zaliha hrane i vode, s obzirom na to da se već kod Žukotrlice, na izlazu iz Šušnja završava poslednji niz dućana.
Dalje niz put stižemo i do čuvenih „kadica“. Ovo je potpuno divlja plaža, oivičena kamenjarom, na kojoj su veće stene erodirale tako da u pojedinim delovima prave prirodne kadice, idealne za brčkanje i praćakanje po vrelom letnjem danu. Mana plaže jeste ta što nema nigde hlada , tako da je nošenje suncobrana preporučljivo, ukoliko ne želite da se vratite sa opekotinama trećeg stepena i grozomornom sunčanicom.
Plaža izbija na otvoreno more, tako da je u danima kada su talasi i morske struje jake kupanje gotovo nemoguće, jer sam ulazak u vodu preti da vas olupa baš o te fantastične stene koje čine ovu plažu posebnom.
Prolazeći prvu krivinu posle kadica, stižemo u Črvanj. Visoko u planini pogled nam zastaje pred crvenim odronima, koji se protežu svom širinom, praćeni bakarnim tlom, sve do obale gde pregršt rumenih oblutaka uranja u tirkizno more. Ova plaža, naravno, nosi naziv Crvena i već dugi niz godina je stecište mlade andergraund ekipe, koja na njoj uz elektronske zvuke provodi čitave dane, noći i dočekuje zore.
Za nju je vezana legenda po kojoj su se na strmoj litici iznad plaže skupljale morske nimfe Nereide i češljale kose koralnim češljevima. Njihov smeh i pesma čuli su se nadaleko, ali o njima se nije smelo pričati, jer bi ljudi ubrzo nakon toga postajali nemi.
Za našeg boravka, niko nije onemeo, legenda se vratila u istoriju, a nakon okrepljenja Coca-Colom u pozamašnom baru ove plaže, uronivši stopala u crveni šljunak i glavu u plavičasto more nastavljamo da tabanamo ka Sutomoru.
Negde kod samog „predgrađa“ Sutomora, u oblasti zvanoj Špic, nalazi se Rt Ratac duž kojeg se prostire čarobni šumarak, čije je tlo prekriveno tepihom osušenih borovih iglica, temperatura za nekoliko stepeni niža nego bilo gde u okolini, a vazduh odiše svežinom.
S obzirom na to da smo do ove destinacije došli pešice iz Bara, vođeni priobalnom ivicom iza mestimično olupanih bankina magistrale, ulazak u treperavo obilje hlada bio je intenzivan doživljaj za gotovo sva čula. Nozdrve nam je omađijao rezak miris borovine, oči su, obnevidele od prelaza sa jakog sunca u senku hlada, počele da se privikavaju na novo prelamanje svetlosti i zagasite boje, a stopala su nam, iako u papučama, nežno zagolicale položene borove iglice izvijajući se uzurpirane težinom naših umornih koraka.
Magistralni obod ovog rta predstavlja vrlo često svratište istrošenim vozačima autobusa na popodnevnu dremku.
Zalazeći dublje u šumu, na sam val od mora nailazimo na ruševine benediktanskog samostana Ratac, koji je u vreme svog postojanja i rada bio kulturni centar Bara i Paštrovića. Prvi put se pominje 1247. godine, ali je najverovatnije postojao i ranije. Češći zapisi o njemu javljaju se tokom XIV veka u Dubrovačkom arhivu. Smatra se da je napušten posle jedne turske pljačke 1532 godine, a razoren 1571. godine.
Danas, na ostacima ovog manastira, hrišćanski vernici vrše bogosluženja u dane važnih verskih praznika.
Interesantan kontrast ovom svetom mestu daju uvale sa leve i desne strane rta, gde se nalaze dve fantastične nudističke plaže. Na obema plažama prigrlila nas je vrlo razdragana i rasterećena komuna goluždravih hedonista, a jedina razlika između ovih plaža jeste ta što su na jednoj od njih stacionirani uglavnom pripadnici gej populacije. Lepota plaža pored kristalno čistog mora je u tome što ljudi lako sklapaju poznanstva, neretko prijateljstva, poker se može igrati samo u oblačenje, a gotovo sam sigurna da će nas i ove godine sačekati garava poznata lica na još jedan revanš u yamb-u.
Vratimo se sada slani, mokri i osunčani u gradsku vrevu Bara. Ovaj lučki grad od preko 13 hiljada stanovnika, poznat je po svojoj multietničnosti. Kulturno-istorijsko bogatstvo Bara čini pre svega Stari grad koji se pominje još u 9 veku, zatim dvorac Kralja Nikole , tvrđava Haj-Nehaj, kao i brojne druge crkve, manastiri i ruševine.
Simbol grada je i stara maslina, izrasla na samom ulazu u grad koja, iako navršivši više od 2000 godina, još uvek daje zdrave uljane plodove. Značajan prirodni azil je i obližnje Skadarsko jezero sa jednim od najvećih rezervata ptica.
Ovo je nešto što ćete prvo čuti i vrlo lako pronaći čim stignete u grad, međutim podatak koji nemate u turističkim vodičima je taj da Bar kao jedna od najvećih luka na Jadranu kroz vreme imala dosta svojih prednosti. Neke od njih bile su edukacija i emancipacija omladine, gde se čitav niz subkultura razvio zahvaljujući inovacijama koje su stizale vruće sa prekooekanskih brodova i činile odrastanje mladih Barana u eri bez interneta i skupim telekomunikacionim sistemima izuzetno naprednim. Tako su se kroz godine kreirali različiti alternativni trendovi od prvih rastamana, repera, hard core-vaca i rokera sve do današnjih sledbenika različitih vrsta elektronskog zvuka. Sa tim u vezi nisu zaostajali ni u ugostiteljskim objektima koji su propagirali ovakva, sada već kultna dešavanja, te nije isključeno da ćete vrlo lako nabasati na naobaveznu svirku u lokalnom baru gde ćete uz nekoliko piva i par dobrih akorda uploviti u jedan potpuno novi svet ove luke.
Svi Barani su dobro obučeni, a tajna njihove nekomercijalne garderobe ne leži u kineskoj ili buvljoj pijaci, već bogato opremljenom i jednom od najvećih second-hand šopova na Balkanu. Ova prodavnica nalazi se u prostorijama hangara tik uz Luku i u njoj možete naći sijaset neophodnih i bespotrebnih kvalitetnih odevnih predmeta koji pristižu brodovima u gigantskim kontejnerima sa sve četiri strane sveta.
U ovoj riznici unikata za svega desetak eura možete obnoviti zalihe letnjih majica, a ukoliko ste rešeni da potrošite malo više, vrlo lako i za malo para zamenićete i čitavu sezonsku garderobu.
Svrsishodnost magistralnog puta Crne gore ogleda se u tome što se možete uputiti bilo gde čak i ako nemate automobil ili novce za autobusku kartu. Vožnja autostopom ulazeći na mala vrata polako ,ali sigurno poprima okvire sastavnog dela nacionalnog turizma, gde u bilo koje doba dana ili noći imate prilike da zaustavite nekog ležernog vozača i vrlo brzo stignete kuda ste se zaputili. U tom duhu, vožnjom autostopom do jedne od najlepših destinacija crnogorskog primorja završiću ovo putešestvije.
Bilo nas je četvoro. U podne, na samom vrhuncu letnje žege zapucasmo ka naselju Kruče, skromnoj uvali koja se nalazi na potezu od Bara ka Ulcinju između Valdanosa i Utjehe. Tek što smo “bacili prst”, zaustavi se dobri Samarićanin koji nas je, budući da je bio sam u kolima i išao južnije od naših koordinata, svo četvoro prevezao do tačnog odredišta. Istovareni u Kruču spuštamo se “do pola” betoniranom, a zatim strmom “kozjom” stazom ka plaži.
Zadivljeno posmatram sizifovskim krčenjem obuzdavanu prirodu oko sebe prolazeći kroz čitave tunele zelenila.
Izranjamo iz prašume, podupirući se o obronke sklepanog plažnog bara gde kao davljenici hvatamo usoljeni vazduh jedne od najlepših plaža Montenegra.
Ushićena zastajem pred lepotom belih oblutaka, bistrog mora puštajući da mi vetrić, što sa pučine donosi pesmu delfina, nežno ćarlija niz obraze.
Ova simfonija prirode prostire se na izuzetno trusnom području. Na samom grebenu zaliva nalaze se ruševine grada koje se pominju u nekim venecijanskim istorijskim dokumentima pod nazivom “Dolcigno Vecchio” što u prevodu znači Stari Ulcinj. Verovalo se da je između dva grebena u zalivu bio lociran antički Ulcinj (Olcium) koji je, razoren jednim od mnogobrojnih zemljotresa, na kraju potonuo. Kasnijim arheološkim istraživanjima je utvrđeno da se na ovom mestu u antičko doba zapravio nalazila signalna stanica, a u srednjem veku tvrđava koja je služila kao osmatračnica.
Ljudi stare i zaboravljaju, međutim, na samom rubu grebena, 6 do 7 metara pod vodom i danas ruševine drevnih vremena stoje prkoseći zubu vremena. Zahvaljujući njima, nebrojenim podvodnim pećinama i bogatom morskom faunom ovo mesto predstavlja pravo grotlo šarenolikog obilja za sve ljubitelje ronjenja.
O besprekornoj čistoti mora svedoče i kao grozdovi načičkane kolonije morskih ježeva nastanjene na razuđenim hridima uvale.
Mir ove, turistima nezagađene plaže, nije dovoljno prepričati, već treba doživeti.
Baš ovde u oazi mira, iscrpljene pešačenjem i zapljuskivane talasima, sagorele od isijavanja asvalta, bacane kroz vreme do “nekada davno” i nazad, omamljene mirisom rastinja i ždrela usahlog od gorčine joda ostavljam vas da sanjarite o nekim novim, samo vama posebnim pustolovinama.
A mi ćemo, neumorni, nastaviti dalje… da zajedno sa suncem ponovo zaronimo u vreli pesak Ade Bojane...
No comments:
Post a Comment